Niški tramvaj
| Niški tramvaj | ||
|---|---|---|
 | ||
| Opšte informacije | ||
| Država |  Kraljevina Jugoslavija FNR Jugoslavija
| |
| Grad | Niš | |
| Otvaranje | 16. novembra 1930. | |
| Ukidanje | 10. avgusta 1958. | |
uredi  |
||
Niški tramvaj ili Niški tramvajski sistem je bio sistem javnog šinskog prevoza u Nišu sredinom 20. veka. Bio je operativan od 16. novembra 1930. do 10. avgusta 1958 [1]. Do uspostavljanja tramvajskog saobraćaja nišlije su se prethodnih pola veka kroz grad i do Niške Banje prevozile prvo rabadžijskim kolima, potom fijakerima, železničkim šetnim vozom, auto taksijem i jednim pravcatim autotramvajem sa 14 sedišta.[2].
Tramvaj je bio izgrađen zahvaljujući novcu iz Nemačke, za ratne reparacije iz Prvog svetskog rata. Ugovor o reparaciji je potpisan 8. novembra 1922. godine. Suma od 21.274.928 dinara plaćena je za postavljanje pruge, tramvaja i tramvajske stanice. Zajedno sa time, izgrađene su dve električne stanice i mreža električne energije je proširena po gradu.
Tramvaji su stigli u Niš 31. decembra 1922. godine. Po monografiji Nišekspres 1958-1978 i niškoj urbanoj legendi, to su bili polovni tramvaji iz Berlina ali se ne zna ni marka ni tip. Po knjizi ing. Nenada Govedarovića Tramvaji u Srbiji 1892-2008, to su bili novi tramvaji marke "HAWA" ali se opet ne navodi tip.
Udruženje ljubitelja niških tramvaja je pronašlo originalne putne naloge na kojima piše da su tramvaji marka i tip: Bergman a da je snaga u Ks: 55 + 55.
Tramvaj se kretao od tramvajske stanice do Niške banje. Tokom upotrebe sistema ukupno je prevezeno otprilike 7.568.000 putnika.
Izgradnja tramvajske pruge i ostale infrastrukture je bila poverena češkoj kompaniji „Kolben i drugovi“ koja je postavila tramvajske koloseke, izradila remizu, dve ispravljačke stanice i postavila kontaktu mrežu.
Radovi na izgradnji tramvajske pruge su počeli 1928. godine, pod rukovodstvom niškog preduzimača Sotira Blagojevića (1880 – 1949), a završeni su u maju 1929. godine. Saobraćaj je zvanično uspostavljen u nedelju 16. novembra 1930. godine. Tramvaj je išao od Železničke stanice (u zapadnom delu grada) do Niške Banje. Ukupna dužina tramvajske pruge je bila oko 12 km. Vozni park se sastojao od 10 tramvajskih motornih kola i 5 zatvorenih i 5 otvorenh prikolica.
Tramvaj je imao prvu i drugu klasu, a cene karata su bile; 1 dinar (od Železničke stanice do trga Kralja Milana), 2 dinara (od Železničke stanice do Ćele Kule) i 5 dinara (od Železničke stanice do Niške Banje).
Tramvajska pruga je bila jednokolosečna sa trinaest stanica (stanice su bile dvokolosečne i na njima su bila ukrštanja). Zbog loše izmerenog ugla „uskrsnice“ - ukrštanja, sa železničkom prugom kod Pirotske rampe, tramvaj je pomenutog datuma saobraćao samo od Pirotske rampe do Niške Banje. Tačan datum kada je nedostatak otklonjen je nepoznat, ali postoje pouzdani podaci da se 1937. saobraćaj odvijao celom dužinom trase [3]. Tramvajska pruga prelazila je železničku prugu na dva mesta: kod Pirotske rampe (u Ristićevoj ulici) i jednom kod niškobanjske rampe. Ispravljačke stanice su se nalazile u remizi i neposredno ispred niškobanjskog brda na koje se pruga penje, i gde je potrošnja struje bila najveća.
Trasa tramvajske pruge je išla od Železničke stanice Prizrenskom ulicom (sada Dimitrija Tucovića) pored kasarne 16. puk do ulice Jovana Ristića (posle Drugog svetskog rata Borisa Kidriča do 1994. godine kada joj je vraćeno prvobitno ime). Iz ulice Jovana Ristića tramvaj je išao sredinom Trga knjaza Mihajla (Trg JNA, Trg vojske Jugoslavije, danas Trg kralja Aleksandra), sa koga je skretao, pored Armije, u ulicu kneginje Ljubice (Oktobarske revolucije, sada opet pod izvornim imenom), do Ureda gde je skretao u ulicu Milojka Lešjanina i njome išao do Trga kralja Milana (Trg Oslobođenja, sada opet Trg kalja Milana). Sa trga je pruga išla Voždovom ulicom, preko Sinđelićevog trga, pored Pozorišta i Sreskog načelstva (sada suda) do Crvenog pevca (raskrsnica sa ulicom Vojvode Mišića). Od Crvenog pevca je pruga išla Znepoljskom ulicom (Bulevar Braće Taskovića, sada Bulevar Zorana Đinđića), i pored male pijace (sada Trg Radničkih saveta), remize (na raskrsnici sa Zetskom ulicom), građanske bolnice, vojne bolnice i Ćele Kule do Trošarine. Odatle je pruga išla levom stranom puta Niš – Niška Banja (sada bulevar Svetog cara Konstantina) do centralnog parka u Niškoj Banji.
Tramvajski saobraćaj je bio u sastavu Električnih preduzeća grada Niša, preduzeća koje je osnovala i kojim je upravljala niška opština.
Direktor saobraćaja u Nišu je 1956. godine izjavio da će tramvaji biti prevaziđeni za javni saobraćaj. U 1958. godini, petnaest tramvaja je sklonjeno iz upotrebe i prodato. Autobusi su zamenili tramvaje na ceremoniji 10. avgusta.
Po ukidanju saobraćaja 1958. godine, niški tramvaji nisu uništeni već je napravljeno unikatno ekskluzivno naselje vikendica od tramvaja u Niškoj Banji. Godine 2007. opštinske vlasti Niške Banje proglašavaju naselje od tramvaja-vikendica za ruglo i uništavaju sve tramvaje osim jednog.
Poslednji i jedini preostali stari niški tramvaj se nalazi u kompaniji Resor i čeka da se prikupe sredstva za restauraciju.
Danas, dve autobuske linije (Ledena stena - Ćele kula i Železnička stanica - Niška banja) idu linijom tramvaja.[4]
Po pisanju „Politike“ tog dana je preko deset hiljada nišlija došlo da isprati svoje tramvaje, a vožnja tramvajima je tog dana bila besplatna.
Pri kraju 2009. godine, grad Niš razvio je plan da vrati tramvajsku liniju. Ulica generala Milojka Lešjanina i deo Voždove ulice bi trebale da budu pešačka zona. Ako se ovo bude uradilo, onda bi se stvorio prostor za tramvaje, čak u centru grada. Ekološka dobit je značajna, s obzirom da autobusi proizvode 21 tonu CO2.[5]
Rezultati ankete na uzorku od 3.000 ljudi u Nišu pokazalo je da 88,7 % ispitanika bi volelo da ponovo vidi tramvaj u gradu.[5]
Udruženje ljubitelja niških tramvaja krenulo je sa radom 2007. godine a njen cilj je zalaganje za povratak tramvajskog saobraćaja na ulice Niša, prikupljanje istorijskog materijala u vezi sa starim niškim tramvajima, očuvanje sećanja na iste i pomoć u restauraciji poslednjeg i jedinog preostalog starog niškog tramvaja.
- ↑ Niš između dva rata (1918-1941) u Istorija Niša, tom 2, Gradina i Prosveta Niš, 1984
- ↑ 1928 godina, u Monografiji Nišekspresa (1958 - 1978)
- ↑ Izveštaj uprave Električnih preduzeća o radu u 1937. godini, Niš 1937.
- ↑ Tramvaji u Nišu[mrtav link], Pristupljeno 15. 4. 2013.
- ↑ 5,0 5,1 Tramvaj se vraća Nišu[mrtav link], Pristupljeno 15. 4. 2013.
